Beogradski SindikatDeo proslosti

Katana Masalome zadenuta je za pojas
pored nje Vaki-zacsi, ostre ivice na gore
dusa majstora u celiku, kovanom i kaljenom
sad prebiva u koricama navostenim crnim voskom

S’ kolena na koleno, meni pripala je cast
da odavno sluzim putu koji vodi mac
koji vodi sebi, koji vodi zemlji
koji vodi prirodi, koji vidi se u svemu

Da sa macem budem jedno onaj koji sluzi
na rukobranu orao koji oko zmije kruzi
simbol moga klana, simbol moje vestine
simbol umetnosti, borbe i njene sustine

U zaklonu pod nadstresnicom napustene kolibe
sklupcan sedim cekam nevreme da se stisa
pogledom prelazim preko citave doline
visoko sam u brdima, u kraljevstvu mira

Magla se podigla kao niski oblak
i sve je mutno, kao naslikano vodenim bojama
misli su mi rastrzane, i trudim se da ih slozim
dok kisa dobuje po daskama, i grmljavina prolama

Na putu sam ka hramu gde sam cuo da sluzi
Monah koji uci strpljenju, vrlini duha
posle duela sa ucenicima ako ostanem na nogama
dozvolice mi da njegovo ucenje poslusam

Vec godinama lutam bez krova nad glavom
u potrazi za istinom koja ublazila bi nemir
i ne verujem, stvarno, u monahovu pricu
ali idem da se suprotstavim coveku meni ravnom

Ako se ispostavi, ko sto verovatno hoce
da je samo folirant koji obmanjuje slabije
necu ni sekunde zastati da pomislim
pre nego sto mu drvenim macem glavu razbijem

Vremena su takva da ljudi traze utehu
a lukavi to, naravno, izvrcu u svoju korist
svestan sam da sve sto radim i nema neku poentu
barem ne onako, na prvi pogled

Oluja se smirila i kroz oblake na horizontu
duga izviruje i sunce je prati
vreme je da nastavim dalje svojim putem
i ovo mesto i trenutak se potrudim da zapamtim

Kisa prestaje, sunce se probija kroz oblake
zadnja kap oznacice pocetak borbe opake
cujem brojne korake, neprijatelj me okruzuje
sedim mirno, iako opasnost preti svom silom

Napetost u vazduhu sece moja ostrica
borba pocinje, katana je van svojih korica
u odbrani kao devica, u napadu kao besan tigar
mac poput cetkice nataknut kao slika

Ali ne unistavam, vec stvaram, moje ulje, moje platno
njihova krv nije stvarna al’ vredi kao suvo zlato
oplemenjujem svoju dusu sada beskrajnim bogatstvom
ispred mene prostranstvo, sve vidim tako jasno

Kako boriti se bez borbe, sukobiti se bez oruzja
kako do vrha stici jednim skokom iz podnozja
ovo je borba srca i uma, odraz zivota jednog Soguna
u sluzbi neba i zemlje, moja vera je moja kruna

Vise nema samuraja, niti pravih gospodara
zato postao sam Ronin, drumski razbojnik, sakal
trazim izgovor dok pljackam, ali srcu nema spasa
samo tuzna pesma frule osramocenog zmaja

U nocima bez sna iz straha jurim mesec iza oblaka
da ga upitam za savet i za razlog sto postojim
odavno katane se ne bojim, al’ se plasim zaborava
van Busida, junastva, samo ljustura sam izumrla

Ponekad podelim zalogaj sa monahom u prolazu
pustim planinski vetar da me miluje po obrazu
gledam, pcele piju nektar iz tresnjevog cveta
sama pomisao na Djoz tada mnogo manje smeta

Prvi koraci deteta u izucavanju Kenda
vracaju me u vremena kad mi volja bese ko stena
doba hrabrih Soguna, ratova i buna
kad je ime moga klana bilo postovano svuda

Meditaciji se vracam, duboko disem, tonem u san
sanjam kristalno jezero, iz njega uzdize se hram
detinji osmesi, okicene Dzunke i darovi
hodocasnici, zene, starci, seljaci i ratnici

Cekam red u povorci da me svetlost prigrli
udarci Gonga topot koraka su prikrili
u zvezdanoj postelji na kraju dana se opustim
slusam zveckanje Furina, u carstvo mira odlazim

Dva dana metlanja hrama
ruke pune rana od cupanja korova
klecim na srci pored stuba srama
od sunca izgoreo daleko od hlada borova

Ja, Samuraj-ubica stotine lordova
al’ u gnezdima orlova, u planini mi misli, daleko od bolova
u sumraku hodam, povorka monaha
svod nebeski posmatram, u svim stvarima je poruka

Crveni disk bez oblaka, ja, Samuraj bez poraza
s tresnjinog drveta procvet’o pupoljak
u molitvi sam nasao dugo ocekivani povratak
monaski red, lotosov cvet, polen i med skupljam za lek

Ja, Samuraj, sto pokorio je svet
predah uzimam tek da gledam leptirov let
dok posmatram ponosnu bitku vetrova i krosnji
pred sobom ja, Samuraj, u svecanoj nosnji

Na platnu mozaik za koji su mi trebali dani
farbao pa slagao pirincana zrna
ja, Samuraj, sto je nosio krunu
onda sedeo dugo, onda cekao oluju
da raznese sve stvari materijalne
jer su prolazne, zato ostavljam svet

Ja, Samuraj, sto samuraj bio je
sada odlazim, ali se ne okrecem