Beogradski SindikatNa bojnom polju

Rano jutro, uranak, ja napustam zamak
na ramenu mi soko, poda mnom je vranac
oprastam se s voljenom dok zvekece lanac
kapija se otvara, premoscuje sanac

S kule majka gleda, suzi krenut ne da
lavez vernog pseta, s njive pozdrav kmenta
barjak siri vetar, obuzima me seta
ali samo na trenutak, odbrana je sveta

U telu krv je vrela dok galopiram kroz sela
duz potoka do proplanka na kom je crkva bela
zaduzbina moga roda, stoga ovde bice pricest
zvone zvona, odjek roga, glas da stize vitez

S glave skidam kacigu, sjah’o sam sa ata
triput krstim se za veru sto od Boga mi je data
prilazi mi iguman, ja mu ruku celivam
otpozdravljam braci po junackim delima

Na okupu su svi, svetlost s oklopa se preliva
k’o oreol svetaca, svetle mocna seciva
spustam se na kolena, krv i telo Isusa
podstrek su za boj kome sada blizu sam

Na konju, na bojnom polju, zastava na koplju
jedan pored drugog kao pruce smo u snoplju
gusta kisa strela, strahu mesta nema
vadim mac iz korica i spustam vizir slema

Sudar dveju vojski kao dveju reka
silinom prvog udarca probismo tri reda
buka urlika, jauka i krika
teski zvuci celika, rasplamsava se bitka

Britka sevnula je sablja, at pada kao klada
okruzuju me dusmani, jurisaju na barjak
zamahujem sekirom, s glavom leti kalpak
na pogresne ste krenuli, ocekuje vas Alah

Oci sklopljene, tisina, molitva pred boj
slike majke, ljubi celo, ja pridruzicu se njoj
na nebu, ako treba, jer tamo pripadamo
mi smo nebeski narod, al’ i na zemlji za cuda znamo

Pa silo, jasi sa mnom jer te u sebi osecam
jurisam, vidim svoju smrt, al’ i zivot obecan
u dusi mir i spokoj, noc je punog meseca
u glavi histerija, bes, ostrica maca preseca

Nema pomisli o milosti, slusam krike dusmana
mrak pada na oci, mir dajem brojnim dusama
vise nista nije bitno, sad se zalecem prvi
miris smrti u vazduhu, na licu kapljice krvi

Besom oklope mrvim, ukus krvi kao ukus medovine
prsa u prsa u odbrani svoje dedovine
ponosan, svoju vojsku vodim ja do trijumfa
bratiju spojila sudbina, jedini izlaz pobeda

Sranje, opet mi je umro konj pod
nogama
steta, bejase dobar, gazio je govna pogana
bezboznicku rulju sto ne zasluzuje moj prezir
jer ja sam Djolo iznogud, veliki vezir

Na istoku sam bio kraljevine ambasador
pregovar’o sam k’o mator al’ sam im malo spalio sator
jedan provokator, ostalo prevaranti okoreli
pa su izgoreli jer su me smorili, a i dugo se nismo borili

Sada svoju gordu hordu gledam oka bistroga
s boka cupam sablju sto sam doneo sa istoka
petsto puta kovana, petsto puta krvava
k’o i braca surova, ledja mi je cuvala

Sabljom vitlam, Vladimiru vicem – pazi se
iza ledja ti je Turcin, seci, sagni se
Bozidar i tim na boku dobro drze se
gledam i cudim se kol’ko prze se

I nad kadijama sudija, bratija
oklop, mac i mantija, u dusi nam Vizantija
vitezovi reda zmaja opet dolaze
jer mi smo vecni, vase kraljevine prolaze

Bezite, vec kasno je
Singidunum sindikatum sad pobedjuje
bezite, kasno je
sada Djolo iznogud naredjuje
i posle silnih primirja i posle silnih paktova
topuz je u rukama krvavim do laktova

Vreme je za bitku, vreme je za odbranu
gledam svoju vojsku k’o od Arhandjela probranu
sve oklopi sjajni kao obraz svoga
zivot u ime casti svevisnjega Boga

Sve ozaloscene majke ciji jos uvek cujem plac
zivot je vec prosao dok ostrio se mac
a sada srlja se u smrt glavom bez obzira
mrznja se hrani dok mac oklop probija
ljudskost po strani, nikad vise robija
sveta zemlja se brani, bitka uvek dobija

Dvoglavi orao na stitu, brojanica oko vrata
svetost je u zitu, krst vrednija od zlata
da vidimo decu situ, da im damo svetlost umesto mraka
odlazimo u mitu serbona, boga rata