Na kraju grada je zelena zgrada
na prvom spratu balkon je lep
a na balkonu stoji dama
drzi u ruci uveli cvet

Slucajno naidjem, pogledah je
kapetan sam i normalno sarmiram je
istaknem cinove, zavodljiv pogled
a ona s’ balkona mene kroz dvogled

Gleda me ona prepotentno
ja uporan, kapetanski, permanentno
kad podigla nosic, zabacila kosu
spazih joj lepu nozicu bosu

Pitam je zasto je dama sama
zbog cega drzi uveo cvet
kaze, ja cekam svoga mornara
koji sad plovi u daleki svet

Pozvah je dole, jer skoro on nece
prosetasmo malo, kupih joj cvece
kazem joj ne cekaj svoga mornara
moja je mnogo veca plata

Kad trze se ona prepotentno
i lupi mi samar, bas kvalitetno
ma nema sanse i nema tih para
necu da prevarim svog mornara