Sedam osmina

Bude tako nekih dana sto se ko suv list duvana pri dodiru moga dlana istrune i zamuti mi nesto sliku kane suza u mastiku odsjaji mi sunca casu ispune i uvek jedna pesma sto se ne zna zaore mi njivu misli kao plug a grudi postanu mi uske osetim, ko divlje guske tugu za jug Po Balkanu pala tama drumovi su u uicama svaka basca granicama spartana krijem kompas u prsima uvek neki prolaz ima ako brodis po zvezdanim kartama znam sad je kasno to smo sta smo nikom vise nije do nostalgije al' ja nit' delim niti mnozim niti se na tudje lozim ja sam samo malo proklet ne pitaj cime, ma evo ga opet Pici mi srce sedam osmina u glavi taman kao od vina opet sam tu u Skopju svoj na svome, milo mome ne da se ova stara masina cipela cupka sedam osmina stihovi klize kao zlatne ribe moeto libe Kucao mi vrag na vrata ratovao sam protiv rata i silne sam gradove izgubio stavili mi kratak lanac sad sam samo crni stranac tamo gde sam sanjao i ljubio ne vredi, sve je jasno to smo sta smo, nikom vise nije do nostalgije ne uzimam nit' sabiram sam zemljake odabirem nit' sam duzan, nit' dugujem smem li barem da tugujem Cuvaj mi, Boze, moje zemljake jos su nam neke reci jednake jos se u istoj strofi case lome milo mome smiluj se jednom i na juznjake cuvaj mi, Boze, moje zemljake tuku po nama strune kao sibe moeto libe