Cep

Cep, ja sam covek - cep i nisam super heroj, nego zrtva Kada otvaranje duse ima zvuk otvaranja flase zna se, razgovor ce tu malo sta da spase a i sta da joj kazes, reci iscasene od case sto ocas na ocaj zabazde, slome se i zgade A mali je sad prvi razred slusa, cuti, trpi, sta ce svadje i carke mame i tate i uvek ta rec: pare, pare One nisu izvor srece, tako ucio si ga cale ali tamo gde ih nema nesreca jos kako naraste ti bi zagulio clanke, ali ti nisi clan stranke a sad ti vezu radi cak i da bi radio kao sanker Sada stid, beda, golema beda kraj s krajem, tome kraja nema ajde ti i zena, kako mali da nema I dobi ga taj tajac kada zajmi da vrati zajam njeno cutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana Raspori se koza da vrisak izadje naglas evo opet kafana, opet u ruci je casa ali tada crni covek, tople oci, lepa rec Kaze, vidi, nije kraj, imam plan, imam sve Azerbejdzan, gradjevina, malo mucno, ali kes evo ruke, samo reci, da li hoces, da li smes I kao kada izvuces cep, iscure ocaj i bes po stolu prosu se jed, i ponizenje i zedj da ucini se bas sve samo kad bi znao sta Covece dobri, nebo mi te salje, ti si spas jer vise nemam kud, a ako padnem ja sta bi tek oni tad, to samo Bog zna ucinio bih bas sve samo da imam sta druze moj nebo te salje za spas Mnogo ljudi sto spaja ih isti jad ista glas, iste oci, ista volja da spasu stvar ali ovaj obecani grad barem mirise na nadu sagaradit ce zivot dok budu gradili tu zgradu Doduse, njih dvadeset u sobi bez struje ali to je valjda privremeno sve ce to bolje da bude jer malo je cudno sto svaki pasos im je uzet, no dobro birokratija, radne vize, sta je - tu je Dani teku, evo vec jedan mesec samo jedan toalet, a njih je devedeset sendvic u crnoj kesi, onoj kao za smece struje i dalje nema, samo ovo tanko cebe Malo il' nimalo sna, a radnih sati petnaest psuju ih, grde, jednog cak i tukli u besvest nemas ni dana da danes, jer kazne te cim stanes a one dobre plate samo kasne i kasne i kasne Sada znam, sve laz je slagao si me brate dosao da ih spasem, sad oni meni salju pare bez pasosa, bez hrane, bez dostojanstva i nade da l' odavde uopste zivu glavu citavu ikad spasem I opet nemam kud, a ako padnem ja sta bi oni tad, to samo Bog zna cuti i trpi srce sve ponizenje, jad sta si mi to uradio, mislio sam da si spas Znao je da je sad vec pitanje zive glave kad kolegu uze infarkt jer mu ne dadose da s radom stane skupljase pare da nekad odelo kuci vrate strepeci da ni sam ni drukcije nece otici odatle Jer svako ko se bunio, osim novcane kazne bese i do krvi mlacen, s pretnjom da je zadnje policija ne haje, ti si rob, a robe neka te ko zna ko je sve umesan u te uzasne bezdaje Ali onda to odjednom puce sve tokom noci neki covek rece: "Krecete!" samo ovde potpisi da je dobro sve da ti je placen kes, da se resilo fer Tako to sa svakim pojedinacno onda mu baci kao psu neku sicu na pod potom njih u kombi, kao da je tor aerodrom, i to bese to To, zar je to sve, gde je kraj, sta je posle e, pa vidis, tu je problem sad i prica ima svoj cep, ti ljudi sad su ovde oni cute, jer se boje, tamo negde crni covek u ovaj kosmar vodi nove Ali onda kad izvuce se cep curece ocaj i bes po stolu prosu se jed, i ponizenje i zedj da ucini se bas sve samo kad bi smeo sta samo kad bi neko stvarno zacuo taj njihov glas Cuo bi ocaj i bes, jed, ponizenje i zedj da ucini se bas sve, samo kad bi smeo sta samo kad bi smeo da, samo kad bi smeo da samo kad bi Cep