U borbi za ljubav ko ce koga prvi zavesti
necu da pucam, pisem prigovor savesti
ne znam sto ovo zapisujem
jos uvek slikam, mislim da sustina ista je

Kao da gubim osecanja
sve manje jedem, manje pricam, slabo spavam
trudim se da sebe ubedim
da se ne rimuju gubitnik i umetnik

Sve postalo je monotonija
bilo bi lakse, al’ ne mogu po sablonima
probao sam – ne ide i misli su mi nemirne
ne vide da svedok ne moze da spasi nevine

Umetnik je svedok vremena
ako te zavolim mozda postanes besmrtna
na ovom obrazu neces videti suze
dao sam celog sebe, sta bi jos da mi uzmes

Ostavim otisak na casi svakog odnosa
i uvek prelije ta kap hladnog ponosa
mozda je tako trebalo da bude
svoje ljude pretvaram u svoje Jude

Neka mi sude, samo da sam cist pred Bogom
na ivici svog sveta osecam se tako dobro
tebe sam uspeo da naslikam
i to je dokaz da mi nisi bila navika

Ostavljam otiske u vremenu
ne verujes u hemiju i dostavljas anemiju
i nije svaki umetnik dobar covek
ali je svaki umetnik zeljan slobode

Sipaj mi istinu sa dve kocke leda
i Van Gogh je poceo sa 27
deset godina kasnije vise ga nije bilo
da li je kasno da danas naslikam zivot

Sta je ljubav, sta je suprotno od nje
sta god da jeste – nije ista kao pre
plasim se da cu biti zadovoljan, slep
i da necu uspeti da sacuvam svoj svet

Plasim se sebe tamo gde ne pripadam
neko pamti me po kartama, neko po slikama
a njoj sam sinoc sjebao poslednji zivac
uporno ceka da shvatim sta je krivica

Jos uvek nista