Ja sam vreme koje udisem
misli koje reci
ne mogu da izgovore

I nista me vise ne inspirise
sem nade da cu
jednom da progovorim

Ja sam vreme koje izdisem
telo koje zbog bola prezirem

I nista me vise ne inspirise
sem nade da se i bez njega
jednom moze ziveti

Ja sam zvuk koji prepoznajem
covek zeljom natopljen
les kozom oblozen
buducnost koju naslucujem
kao neku senku koja promice

I nista, i nista me vise ne inspirise
sem lepote sto se u nadi nazire

Ja sam prepolovljen
nesto sam morao da ubijem
samog sebe ugusen
pr’sljen, polomljen
da se bar kroz jedna vrata provucem

I nista me vise ne inspirise
nista me vise ne podize
sem nade da cu
jos jednom da je, da je pronadjem

Sva lepota se u nadi sakrila